Црква брвнара

Цркве брвнаре кроз мит и легенду

Код српског народа молитва се у неповољним историјским условима често обављала под ведрим небом. За место своје молитве биран је неки заклон а то је било дрво,  најчешће храст на чијем су стаблу урезивали крст и називали га молитвом. Молитва се чувала и ограђивала да јој животиње не прилазе. Није реткост ни данас да се понеки дрвосеча прекрсти пред храстом пре него сто га посече. Храст је најсветије дрво - познато још у далекој прошлости много пре хришћанства. Дуговечно и моћно дрво ушло је у хришћанство и остало да му служи. Од њега су грађене цркве у већини крајева изузев на Златибору где су у недостатку овог дрвета цркве грађене од црногорице.

У легендама које живе у народу а у вези са црквама јавља се једно митско биће. То је вила. Без виле се скоро не може замислити народно предање и народна поезија. Цркву виле штите и склањају. Оне знају кад цркви прети опасност и крију је. За једну ноћ пренесу је са једног места на друго, сакрију је да је не нађу они који цркви зло спремају.

Цркве брвнаре су непокретни споменици културе који припадају народном стваралаштву већином непознатих и самоуких градитеља које је као најпростију грађевину почео да подиже првенствено сиромашнији свет. Градња цркава од дрвета у Србији задире дубоко у средњи век у доба Светог Саве чији су лик  и дело вековима били подстицај за настанак и опстанак ових цркава. И данас постоји предање како је Свети Сава рекао да цркву од дрвета треба градити ако нема других могућности. Због честих миграција и сеоба цркве брвнаре су нестајале без трага тако да се поуздано може говорити само о цркавама које су настајале од 17. до 19. века. Након укидања Пећке Патријаршије 1766. године, духовни живот српског народа одржавао се захваљујући јакој организацији у породичним задругама. Цркве никада нису биле усамљене грађевине и нису служиле само за молитву. Око цркава су постављане совре и грађене собрашице  у којима се могло боравити у време светковина и примати гости и пријатељи из других села. Свака задруга је имала своју собрашицу па се зато зову још и родовске трпезе. Окружене зградама цркве су на тај начин биле заштићене и подсећале су на манастире са конацима. Цркве брвнаре је било веома тешко направити имајући у виду време у којем су грађене а сигурно још теже сачувати. Турци су добро знали да та мала црква најјаче упориште српског народа те су је где год су могли и кад год им је пошло за руком рушили, палили и скрнавили а она је ипак поново ницала. Тек у 19. веку после Првог и другог српског устанка и добијених већих слобода, после изнуђених хатишерифа почела је обнова цркава брвнара. У то време политичког и економског просперитета почеле су обнове манастира и зиданих цркава па су долазили мајстори са више страна. У обновљеној Србији кнеза Милоша поправљане су старе и подизане нове цркве брвнаре. Уз њих су подизане и звонаре јер их пре тога није било. Скривене цркве се нису смеле оглашавати великом звонима. Уместо њих служила су мала, ручна звона. Двадесети век није познат по градњи нових цркава брвнара. Први светски рат однео је сва звона са цркава, ниједно звоно, ама баш ниједно није остало. Тек 20-тих година поново се обнаљају звонаре и стављају звона а дародавци уписују своја имена и поруке за здравље, живот и душу својих сродника.