Епархија будимљанско - никшићка

Будимљанско-никшићка епархија кроз историју

Срби су веома рано постали препознатљив европски народ са светосављем као најбитнијим обиљежјем свога идентитета. Свети Сава је својим духовним надахнућем обликовао национални простор и дубоко утемељио православље у свијест народа на дуже вријеме. Захваљујући њему српска црква је стекла аутокефалност а Срби значајну енергију у остваривању својих духовних циљева.

Одмах послије стицања аутокефалности Св. Сава је основао, поред затечене три, још осам нових Епископија а међу њима Будмљанску и Хумску. Сједиште Будимљанске епископије било је у манастиру Ђурђеви Ступови у Горњем Полимљу а Хумске у Стону, у манастиру Свете Богородице.

Кроз историјско вријеме ове епископије су биле на големим искушењима али су остале светионици светосавља и чисте вјере. Од источних дјелова некадашње Хумске и централног дијела старе Будимљанске Епархије основана је (или боље рећи обновљена) данашња Будимљанско-никшићка Епархија. И у културном и у организационом погледу ови дјелови су кроз црквену историју српског народа у вјековима турског ропства и касније повремено сачињавали један простор. Због тога је неопходно направити кратак историјски осврт на оба дијела назначена њеним садашњим именом.


Манастир Ђурђеви Ступови у Беранама

Пљеваљски синодик православља помиње првог будимљанског епископа Јакова само по имену. За трећег епископа Теофила знамо да је столовао 1251. и 1252. у Ђурђевим Ступовима. Преписао је значајну црквену књигу Светосавску Крмчију.

Епископима Спиридону и Герману су у Синодику православља поменута само имена. О значају Будимљанске епископије у то вријеме свједочи податак из повеље краља Милутина с краја 13. вијека или почетка 14. вијека. У њој је поред архиепископа српског Јевстатија II убиљежено име будимљанског епископа Германа.

На српском државном сабору којег је сазвао краљ Милутин 1318. сигурно је присуствовао и будимљански епископ.

Српска православна црква у Хуму је у 13. и 14. вијеку трпјела страховит притисак римокатоличких држава. До успостављања епископије у Стону 1219. била је под управом сплитске архиепископије. Након тога она се свеколико ослањала на светосавску цркву у Србији. Због тога ће хумски жупан Мирослав бити у озбиљном сукобу са римским папом.

Након стотињак година од оснивања сједиште хумске епископије је из Стона пренесено у манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Српски краљ Милутин је овом манастиру поклонио имања са селима. У повељи се помиње хумски епископ Данило. Он је епископско сједиште из Хума измјестио у Полимље прије 1324. Године, јер је те године изабран за архиепископа српског. Наслиједио га је епископ Стефан који је такође столовао у манастиру Св. Петра и Павла.

Стари записи помињу лимског епископа Филотеја. Зна се да је 1442. године резидирао при цркви Св. Петра и Павла. По њој се ова епископија почела називати петровска. Касније је њено сједиште пренесено у манастир Милешеву.

За разлику од Захумске, будимљанска епископија није у тешким временима измјештала црквено сједиште. У 15. вијеку је уздигнута у ранг митрополије.

Кад је средином 16. вијека Српска православна црква доживјела нову обнову Будимље је било извориште неспорне духовне и културне снаге.

У вези са другим саборним суђењем митрополиту смедеревском Павлу, 1532. као потписник извјештаја о процесу се помиње будимљански митрополит Василије. Двадесет година касније запис биљежи и име митрополита Матеја.

Захваљујући његовом благослову, дијак Јован од „Никољ-пазара” је 1552. преписао Тетраеванђеље. Исту књигу преписао је и презвитер Цвјетко осам година касније, а дијак Вук књигу Пролог у манастиру Вранштици. О значају ове преписивачке школе свједочи податак да је у служби Божидара Вуковића штампао књиге у Венецији и монах Мојсије из Будимља.

Да је у Будимљу постојао континуитет културног стваралаштва примјер је манастир Шудикова. У њему је постојала узорна сликарска школа све до његовог рушења 1738. године. Један од најпознатијих сликара с краја 16. и почетка 17. вијека зограф Страхиња Будимљански је изданак ове фреско-иконописачке школе.

Уз манастир Св. Николе у Никољцу заживјела је позната Монашка школа. Она је изњедрила врле монахе који су у другим српским крајевима утврђивали у народу вјеру и писменост.

У другој половини 16. вијека старе хронике су забиљежиле двојицу Будимљанских митрополита са истим именом, Макарија I и Макарија II. Према запису храма Светог Николе 1559. помиње се Генадије митрополит будимљански.

О митрополитима с краја 16. и почетка 17. вијека, Сави, Герасиму, Григорију, Теофилу и Јефтимију остао је само помен у записима.

Будимљански митрополит Пајсије Колашиновић заједно са патријарсима Пајсијем и Гаврилом понио је тешко бреме мучеништва свога народа. Први пут се помиње 1639. у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Мораче. Притиснут турским зулумима и немаштином српски народ је охрабрење тражио у свештенству. Због тога је синод српских архијереја у манастиру Морачи фебруара 1648. одлучио да тражи помоћ од Русије и Рима.

На наредном сабору у Будимљу 1653. митрополит Пајсије је одређен да предводи мисију код папе. Међутим, Турци су предухитрили намјере српских архијереја а митрополита Пајсија свирепо погубили. Након тога забранише да се у Будимљу поставља нов митрополит.

Херцеговачки Митрополити имали су веома важну улогу у вријеме упражњености пећког Трона од 1463. до 1557. године. Они се помињу као чувари гроба Св. Саве и уједно као чувари Архиепископског престола Св. Саве чиме се одржавао континуитет Српске Православне Цркве у та тешка времена. Послије обнове Пећке Патријаршије 1557. године херцеговачки Митрополити су у неколико генерација изабирани за поглаваре Српске Православне Цркве.

Почетком 17. вијека од херцеговачке Митрополије формирају се двије, Захумска са сједиштем у Тврдошу и Источнохерцеговачка (Полхерцеговачка) са сједиштем у Бијелом Пољу а касније у Никшићу. Источнохерцеговачком Епархијом управљали су Митрополити Лонгин, Максим, Пајсије, Св. Василије Острошки и Герасим Поповић. Ова Епархија захватала је и западне дјелове некадашње Будимљанске Епархије.

Вјероватно су се Захумска и Источнохерцеговачка митрополија спојиле у једну за вријеме митрополита Аксентија Јовановића Паликуће. Поуздано се зна да је 1739. управљао херцеговачком митрополијом и да је дуже боравио у манастиру Пиви него у манастиру Дужима код Требиња.

Полимље је послије сеобе Срба под Арсенијем III 1690. прилично опустјело. У то вријеме су по свој прилици Будимљанском Епархијом управљали Рашки Митрополити да би од средине 18. вијека цијела њена територија била припојена Рашкој Митрополији.

Након укидања Пећке патријаршије 1766. скоро сви Срби епископи били су прогнани са епархија а на њихова мјеста постављени Грци. Они су управљали преко 100 година и Херцеговачком и Рашком Митрополијом.


Саборна Црква Светог Василија Острошког у Никшићу

Територијалним проширењем Црне Горе 1878. створена је Захумско-рашка Епархија са првобитним сједиштем у манастиру Острогу које је касније премјештено у Никшић. Она је обухватала простор старе Источнохерцеговачке епархије у коју су укључени и дјелови средњовјековне Будимљанске епархије, а сачињавали су је Протопрезвитеријати: никшићки, спушки и колашински.

Њен први епископ био је Висарион Љубиша (1878-1882) касније митрополит црногорски. У својству администратора овом епархијом су управљали митрополити Висарион Љубиша (од 1882-1884) и Митрофан Бан (од 1884-1909). За новог захумско-рашког епископа хиротонисан је у Петрограду Кирило Митровић који је остао на том положају до 1920. године. Црногорско-приморски митрополит Гаврило Дожић управљао је као администратор овом епархијом шест година а епископ Нектарије Круљ од 1926-1928. године. Сљедеће три године поново је на челу ове епархије митрополит Гаврило Дожић у својству администратора.

Године 1931. епархија захумско-рашка је формално-правно укинута.

Будимљанска епархија је обновљена маја 1947. под именом будимљанско-полимска епархија. Исте године је за њеног епископа посвећен Макарије Ђорђевић. На овој епархији остао је до 1955. Сљедеће године будимљанско-полимска епархија је укинута.

Формирањем Будимљанско-никшићке Епархије и обновом Епископског сједишта у манастиру Ђурђеви Ступови маја 2001. године обновљена је заправо Захумско-рашка Епархија у нешто измијењеним границама и са новим именом које најбоље изражава њену сложену и бурну историју. Овој епархији данас припадају подручја беранске, бјелопољске, андријевачке, плавске, рожајске, мојковачке, жабљачке, шавничке, плужинске и никшићке општине.

На засиједању Светог архијерејског сабора маја 2001. за администратора епархије будимљанско-никшићке изабран је Његово Преосвештенство викарни Епископ Будимљански Јоаникије Мићовић. За епархијског архијереја је изабран од Светог архијерејског сабора на мајском засиједању 2002. године. Устоличен је у трон епископа будимљанско-никшићких на празник Свете Марије Магдалине 2002. године.

Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази 10 општина Црне Горе: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник што чини 52% укупне територије Црне Горе (око 7126 кm2). На овом простору живи 242 585 становника или 39,4% становника у односу на укупан број становника у Црној Гори. У будимљанско-никшићкој Епископији живи 40891 православно домаћинство са 148998 становника, док су остало становници исламске вјере.

Миомир Бели Ковачевић

Текст и фотографије преузете са сајта www.eparhija.me